We Happy Few

We Happy Few je na prvi pogled zbunjujuća igra. Ima zaplet, veličinu i izgled AAA naslova. Međutim, ukoliko zagrebete malo dublje, shvatićete da je to indie (nezavisni) naslov prerušen da liči na „velike igrače“. Pošto skoro svi u igri nose maske, ovaj naslov ima prilično prigodno dvostruko značenje, ali pravo pitanje je da li su developeri iz Compulsion Games – jednog od studija za koje je Microsoft na ovogodišnjoj E3 konferenciji objavio da ih je kupio – uspeli da nas usreće svojom igrom. Odgovor na ovo pitanje je: komplikovano je.

Prvi naslov kompanije Compulsion, „Contrast“, objavljen je zajedno sa PS4, a sa neverovatnom „Resogun“ čini prve naslove PlayStation Plus generacije. Iako je na posletku predstavljao ogroman promašaj, bilo je i nekih kvaliteta koji su se isticali. Ovo je nejednaka igra puna bagova koja je i pored toga imala neke svoje kvalitete, što umnogome opisuje i „We Happy Few“ kao igru.

Baš kao i depresivci u igri koji su prestali da uzimaju svoj Joy, pukotine u svetu počinju da popuštaju i stvari počinju da izgledaju mračnije. AAA veličina igre je u velikoj meri rezultat proceduralnog generisanja koji Compulsion koristi da poveća veličinu igre, što većim delom i uspeva. Međutim, to je sve što su uradili. To radi. Međutim, to zasigurno ne unapređuje igru. Zapravo, svi najbolji trenuci u igri su čvršće napisani aspekti pošto igra omogućuje elementima priče da budu opširniji, dok su sama okruženjima usmerenija. Kada prolazite kroz razočaravajuće retke i skriptovanije trenutke, igra funkcioniše i deluje skoro isto kao otvoreni svet „Bethesda“ naslova. Ovo zvuči kao kompliment, ali zapravo ima dosta negativnih aspekata: neinteresantna, u najboljem slučaju prosečna borba, sa usponima i padovima u uživanju, mnoštvom recikliranih i neinventivnih sredstava, i lošim tehničkim performansama.

Stvar je u tome što je ova igra jedan tehnološki nered. Naišli smo na nekoliko ozbiljnih grešaka u igri koje su premošćene zahvaljujući velikodušnom checkpoint sistemu igre, kao i na nebrojene druge greške koje ne otežavaju ovo iskustvo, ali dosta iritiraju. Međutim, najočigledniji problemi u performansama odnose se na broj frejmova. Igra radi na veoma nestabilnih 30 fps-a, ali se ruši u trenucima najintenzivnije akcije. Izgleda da je ovo problem slaganja, pošto deluje da što je sesija igranja duža, to je rušenje frejmova češće i ozbiljnije.

Ovo je naslov od celih $60, iako je samo jedan od dva „uključena“ režima funkcionalan. Sandbox režim, koji vam omogućuje da detaljnije prilagodite okruženje u koje želite da upadnete, predstavlja režim igre koji je više odmetnički i koji je bio veoma izražen tokom dugog trajanja naslova sa mogućnošću ranog pristupa. Drugi režim je režim priče, koji sadrži tri kampanje pošto igrate kao tri različita građanina Wellington Wellsa. Prvu kampanju igrate kao čovek po imenu Arthur. Ovde se dešavaju prve greške u režimu priče. Ne igrate svaku kampanju nezavisno od drugih, a mislimo da bi to mnogo bolje funkcionisalo. Prva kampanja, za koju nam je trebalo negde oko 15 sati, delovala je kao da čak i previše razvlači svari, što je odmah dovelo do druge kampanje, u kojoj igrate kao Sally, a nakon nje, kao Ollie. Igranje ovih likova jednog za drugim je delovalo ekstremno zamarajuće, pa dok smo došli do Ollieja, ili iskreno čak i do Sally, zaista više nismo ni hteli da igramo. Najveći razlog za ovo je što igra deluje kao dvočasovna priča razvučena na desetine sati.

Problemi su potpuno nečuveni tokom Arthurovog prelaženja, pošto je njegovo pripovedanje suvišno i užasno neinteresantno. Činjenica da Arthurovi pravi motivi predstavljaju „zaplet“ na kraju priče narušava mnoge različite aspekte ovog naslova. Bez potpune slike o tome zašto Arthur radi ono što radi, mnoge situacije u koje slepo uleće će biti previše ekstremne. Da je postojao makar i neki znak da postoji dublji razlog iza toga, naracija ne bi delovala toliko raštrkano.

S druge strane, Sally je mnogo interesantniji lik i predstavlja ono što se izdvaja u ovom naslovu. Hemičar i majka koja spravlja Joy za crno tržište, Sally se prvi put zapravo pojavljuje u Arthurovoj kampanji. U dva kratka navrata kada je upoznate, ona uspeva da bude interesantnija od celokupne Arthurove priče. Međutim, jedan zaista kul aspekt ovog naslova – koji se odnosi i na Ollieja – je da kad god sretnete lik igrača u svakoj respektivnoj kampanji, oni se drugačije ponašaju nego prvog puta kada ste videli te događaje. Ovo se lepo uklapa sa prirodom Joy-a, i načinom na koji se percepcije mogu razlikovati od osobe do osobe. Iskreno, ovo je jedna od najkul stvari u celoj igri.

Svaki lik se potpuno drugačije igra od ostalih, pri čemu svaki od njih ima različita fizička ograničenja, brzine trčanja, ličnosti, pa čak i drveće veština. Neke sposobnosti se preklapaju, ali su u većini slučajeva jedinstvene za određenog lika. Ova sposobnost da se lako razlikuje jedan lik od drugog je korisna za opravdavanje toga zašto svaki od njih dobija svoju kampanju, ali smo i dalje zbunjeni u pogledu toga zašto ne možete da izaberete s kim želite da započnete igru, ili da ih sve igrate odvojeno.

„We Happy Few“ nije sama po sebi loša igra, ali je veoma blizu promašaja, pošto igra dolazi na rub propasti zbog mnogo grešaka koje ima. Ona nudi tako intrigantnu pozadinu svog sveta, kao i zaista interesantnu umetnost, pa kad god je fokusiranija i ne tako proceduralna, predstavlja pravo uživanje. Ovi usponi u uživanju su, međutim, previše retki u odnosu na veličinu i trajanje naslova, zbog čega ćete se često spoticati između jakog umetničkog pravca i muzike bez ikakve stvarne želje da zapravo igrate ovu igru.

We Happy Few was last modified: oktobar 9th, 2018 by ITN Team

The post We Happy Few appeared first on ITNetwork.

Original Article