Prelepa simulacija patnje: A Plague Tale: Requiem recenzija

0
76

Za prvu A Plague Tale igru, saznao sam upravo čitajući naš časopis. Odlična recenzija od strane Ivana Danojlića (kolegu, prijatelja, kuma – haha), otvorila mi je oči za igru sa čijim postojanjem uopšte nisam bio upoznat. A da stvar bude grđa, igra je bila apsolutno fantastična. Ne samo da je recenzija obećavala nesvakidašnju pustolovinu, već je i igranje samog naslova ispunilo još više nego što sam se i u tom trenutku mogao nadati.

Nastavak igre, imao je još teži zadatak i još viša očekivanja za ispuniti. Da li je u tome uspeo? Pa, krenimo redom.

Requiem se direktno nastavlja na tri godine star Innocence – igru koja se završila tako da je bila celina za sebe. Drugi deo je više proizvod uspeha originala i želje za nastavljanjem priče, nego što je to zaista bilo neophodno. Stoga, način na koji se priča prirodno nadovezuje na prethodnika, iznenađujuće je dobar. Gotovo da je neosetan prelazak u ostatak priče, što iskreno nisam očekivao da je moguće izvesti.

Mehanike originala, umnogome su zadržane ili blago obogaćene, a igra i dalje predstavlja kombinaciju horor žanra sa primesama skrivanja i izuzetno snažnim narativom koji je verovatno jedan od najintenzivnijih dramskih komada koje sam ikada video u nekoj video igri. Možda bi umesto nabrajanja žanrova koji čine igru, najjednostavnije bilo reći da je u pitanju „simulator patnje“.

Ova igra tako dobro dočarava težak život protagonista, da mi je teško i da zamislim monstruozne kreacije iz horor univerzuma koje bi bile strašnije od sudbine kroz koju lično sprovodite Amisiju i njenog mlađeg brata Huga. Otkriti previše detalja o priči, za ovu igru bi bio najveći greh. Ali vam mogu reći da se sve vrti oko nastojanja brata i sestre da pronađu lek kojim bi se Hugo rešio prokletstva s kojim je rođen.

Dok je u prvom delu Amisija bila znatno ranjivija ali svejedno žestok borac, ovde imamo njenu malo stariju, iskusniju i malo više smrtonosnu verziju. I dalje ćete biti u čizmama devojčice koju okrutan svet može da slomi u svega dva poteza, ali ona ponovo na svakom koraku oduševljava svojom izdržljivošću i duhom. Snalažljivost i želja za životom, neverovatno dobro dočaravaju i čine uverljivim sve okrutne prepreke iz kojih se jedino za dlaku možete izvući.

Mnoge situacije u igri još uvek je moguće preći na više načina. Šunjanje je svakako uvek opcija, a ja sam lično ciljao na to da porazim svakog neprijatelja na kog bih naleteo. Mom stilu igranja najviše je doprinelo uživljavanje i saosećanje sa protagonistima, pa sam ljutito želeo da života rešim svakoga ko bi im stao na put. Mogućnost da igranje prilagodite sopstvenom stilu, uvek je dobrodošla stvar.

Ako je prvi deo imao dobro odmerenu količinu pasivnih i akcionih scena, ovde je taj balans malo intenzivnije naklonjen u korist dinamičnih sekvenci. Neke situacije prosto oduševljavaju koliko su vizuelno grandiozne, naročito kada horde pacova krenu u nemilosrdno pustošenje. Ali neretki su i trenuci kada miran momenat, vizuelno sjajno dočaran, obavija igrača snažnom atmosferom.

Za svoje vreme, prvi deo je bila prelepa igra. Requiem je taman toliko vizuelno unapređen, da bi se danas isto to i za njega moglo reći. Vidi se da nije u pitanju „AAA“ naslov kada zagledamo animacije kretanja, pomeranja usta pri razgovorima i slične momente koje najveći studiji ipak umeju najbolje da ispoliraju, ali po pitanju opšteg dizajna, osvetljenja i fotogeničnosti, ova igra je pravi dragulj.

Na raspolaganju naravno imamo i „photo mode“ koji je bukvalno prvi za koji sam ikada primetio da se može koristiti i u filmskim sekvencama. Nemam ideju zašto je razvojni studio dopustio da slobodno pomeramo kameru kroz „photo mode“ u ovim među-animacijama, čime je lako uočiti sve trikove kojima su se služili da sastave jednu scenu, ali mogu reći samo da sam im izuzetno zahvalan na ovome. Detalj koji će svaki radoznali igrač umeti da ceni.

Atmosferični utisak naravno ne bi bio kompletan bez apsolutno fenomenalne muzike koja pojačava svaku emociju. Olivije Derivijer, zaslužan je za komponovanje muzike nekih od mojih omiljenih igara. A ovde besprekorno boji ceo doživljaj jedne teskobne pustolovine. Možda nije nešto što bih slušao u slobodno vreme nevezano za igru, ali unutar samog naslova, teško da mogu zamisliti bolju muzičku podlogu od ove koju smo dobili.

Video igre igram već duže od 30 godina i uz njih sam proživeo dosta emotivnih momenata, od kojih neke i dan danas živopisno pamtim. Ali se ne sećam da me je ikada neka video igra dotakla tako snažno, da bih pustio „mušku suzu“. Reći ću samo da je A Plague Tale: Requiem igra za koju mi je apsolutno drago da je nisam prelazio u društvu. Ukoliko se uživite u priču i odnos brata i sestre koja bi učinila sve da zaštiti svoju porodicu, budite spremni na to da vas igra emocionalno rasparča na sastavne delove.

Iako remek-delo, Requiem nije savršena igra. Dok bih subjektivno možda dao i višu ocenu od ove koju dajem, nekolicina stvari ipak sugeriše da moram biti znatno stroži kada igru preporučujem našim čitaocima.

Igranje na PlayStation 5 platformi, ovu još uvek svežu konzolu je namučilo kako to do sad još nisam posvedočio. I svaki jauk ventilatora konzole bio bi u redu, da igra povremeno nije patila od drastičnog pada frejmrejta. Rezolucija koja nije 4K a frejmrejt koji broji maksimalnih 30 sličica u sekundi su jedno, dok je učestalo „seckanje“ u zahtevnijim scenama jedan potpuno drugačiji problem. Optimizacija nije na nivou i nadam se da je u pitanju nešto što je moguće ispraviti na pravi način budućim zakrpama.

A kad smo već kod zakrpa, igra je prošarana veoma neobičnim bagovima. Mislim, znam da Amisija mnogo voli svog brata, ali kada bi joj on sa nekih tridesetak metara, bukvalno poput ptice poleteo u ruku na njen poziv, nisam mogao a da se slatko ne nasmejem.

Tu slede i momenti koji mogu da frustriraju u odsudnim momentima ali na svu sreću, kako je igra napredovala, bilo ih je sve manje i manje. Naposletku, ostatak negativnih aspekata igre se svodi na segmente koji nisu ispolirani i koji su onaj poslednji stepenik ka savršenoj oceni kojoj sve igre večito streme.

Meni lično, sve ovo nije ni najmanje pokvarilo celo iskustvo. U igru sam se uživeo kako skoro nisam i cela njena poruka i emocija kojoj se težilo, na mene se preslikala sa stopostotnom efikasnošću. A Plague Tale: Requiem je naslov koji bi svako trebalo da odigra i iskustvo kakvo skoro nisam imao uz jednu video igru. Jedna od mojih najvećih preporuka ove godine. Ne propustite je.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Prelepa simulacija patnje: A Plague Tale: Requiem recenzija appeared first on PLAY!.

Original Article