Oproštaj urednika: Kad se voli što se rastaje

Piše: Nikola Savić

Moram na početku ovog teksta nešto da vam priznam, podnaslov koji vidite gore, sjajnu pesmu legendarnog Tome Zdravkovića, sam već iskoristio u ove svrhe. Stavio sam je kao naslov imejla koji sam poslao kolegama autorima kada sam im sastavljao pismo u kome sam ih obavestio da će ovaj decembarski, 132. broj časopisa Play!Zine, biti ujedno i poslednji sa mnom na poziciji glavnog urednika. Prosto, nekako mi naslov ove Tomine pesme savršeno leži za ono zašta je ovog decembra došao trenutak – rastanak sa nečim što volite. Nakon tri godine na poziciji glavnog urednika, a skoro sedam godina pisanja za Play!Zine, vreme je da brod isplovi u neke nove vode.

Danas imam skoro još malo pa 32 godine, tako da je moje gejming detinjstvo bilo 90-ih i ranih dvehiljaditih, vremena kada su časopisi bili još uvek u velikoj popularnosti i nešto što ste jedva čekali da se početkom meseca pojavi na kioscima, pa da cimate roditelje za novac i trk pravac na trafiku da kupite novo izdanje, koje upijate za nemerljivim zanosom. Još uvek pamtim miris starog časopisa Gamer i hrvatskog PC Play, koji su pre dvadesetak godina bili dominanti na našem tržištu i čije brojne primerke (gotovo celu kolekciju), i dalje čuvam po kutijama u porodičnoj kući u Jagodini, kod mojih roditelja. Uz, naravno, dobri stari Svet Kompjutera, koji se bez greške kupovao svakog meseca u našoj kući.

Kao mali Nikola, zagriženi gejmer praktično od kad znam za sebe, divio sam se ljudima koji su pisali u tim časopisima i opisivali video igre, gledao sam na njih kao na ljude čija je reč zakon i ono što oni napišu o tim igrama, to je prosto to. Maštao sam o tom poslu, kao o nekakvom savršenom nedostižnom zanimanju koje samo retki srećnici dobiju priliku da rade u životu i nešto što će biti samo još jedno od mnogih mojih dnevnih sanjarenja koje se nikada neće ostvariti.

Godine su prolazile, ja sam rastao, časopise je polako sve više zamenjivao internet, ali ljubav prema pisanju o video igrama kod mene nikada nije prestajala, baš kao ni strast prema hobiju koji je definisao moj život – igranju video-igara. I onda, sada već jako davne 2013. godine, zahvaljujući poznanstvima sa Play!Zine ekipom, dobio sam prvu priliku da napišem moju prvu recenziju neke igre. Dakle, ne moje mišljenje o igri na nekom forumu ili kakvom drugom internet kutku, ne blog ili tako nešto, ne. Nego baš pravu pravcatu recenziju za pravi časopis. Bila je u pitanju igra Shadowrun: Returns, izometrijski RPG, jedan od mojih omiljenih žanrova. Ne mogu da vam opišem moje uzbuđenje i strast sa kojom sam napisao tu moju prvu recenziju u životu, prvu od oko dve stotine opisa, koliko sam ih uradio za ovih ~7 godina. I dalje se sećam sadržaja tog opisa kao da sam ga pisao za prošli broj, a ne toliko davno.

Tadašnjem glavnom uredniku, Filipu Nikoliću, tekst se jako svideo, pa smo se dogovorili da krenem da pišem redovno recenzije igara za časopis. Zamislite moju radost. Ja, Nikola Savić, pišem recenzije igara za pravi časopis o video igrama, neko će to da čita i da ceni ono što sam napisao, uzimaće kao merilo za igre koje će želeti da igra. Delovalo je neverovatno uzbudljivo, i evo i sada mi se vraća taj osećaj uzbuđena iznova, kada se setim toga – postao sam saradnik-autor u časopisu za video igre.

I tako je bilo jedno dve-tri godine, sve do 2016. godine, kada mi je jako trebalo da se vratim nazad u Beograd, pa sam krenuo u potragu za nekim stalnim poslom tamo. Prilika se otvorila upravo u Play!Zine/RUR redakciji, dogovor je postignut, i tako sam ja, od spoljnog saradnika, postao član redakcije. Elan i volja su se tada prelivali u potocima, poput pene dobrog piva iz do vrha napunjene krigle, sve mi je delovalo tako novo i tako uzbudljivo. Play!Zine redakcija je vizualno i danas jedno od najlepših mesta gde možete da radite, što će vam reći svako ko je ikada imao prilike da svrati kod nas. Svačiji prvi utisak je čisto oduševljenje, i ono čuveno „voleo bih i ja da radim ovde“ smo svi u redakciji čuli tako mnogo puta od naših brojnih gostiju. Tapete prepune poznatih likova iz video igara, čitava jedna polica sa preko 30 primeraka starih konzola, od prvih Atari modela, do savremenih, kao što su Switch i PS4 Pro.

Vitrine sa stotinama malih stvarčica koje su stizale sa kolekcionarskim izdanjima igara koje smo dobijali, ili uz pak takozvane Press Kit verzije, koje smo dobijali kao novinari. Ogroman broj uspomena sa raznoraznih festivala, gde su članovi redakcije putovali, kao što su E3 i Gamescom, se nalazi po policama i krasi, već ionako prepunu detalja, redakciju. Savršena atmosfera za rad na video-igrama.

Redakciju sam voleo toliko da prvih par meseci od kada sam došao da radim, prosto nisam imao želju da izlazim odatle i bio sam u stanju da provodim u njoj i po 12 i više sati, čisto jer mi je prijala ta sredina i za rad i za provođenje vremena.

Igrom slučaja, svega pola godine od mog dolaska u redakciju, moj dobar prijatelj i tadašnji urednik časopisa, Bojan Jovanović, je otišao da radi za IGN Adria, pa se mesto urednika časopisa našlo upražnjenim. U tom trenutku mi nije palo na pamet da bih ja mogao to da preuzmem apsolutno ni na kakav način, jer jednostavno se nisam smatrao niti dostojnim, niti upoznatim sa tim poslom, prosto nisam mislio da imam ni dovoljno iskustva ni dovoljno znanja da radim tako nešto. Ali, situacija je bila takva tog januara 2017. godine, da uprava nije mogla da nađe novog urednika, a meni je bilo jako žao da vidim da časopis prestane sa radom u tom trenutku, pa sam rešio da ja preuzmem i postanem urednik. U istom trenutku smo ja i Dušan Nešović popunili pozicije novog urednika i novog dizajnera časopisa, i evo tri godine kako smo zajedno pravili ovaj časopis, ja kao glavni urednik, on kao prelamač i dizajner. Možda i naviše od svega će mi nedostajati da radim sa njim.

Taj prvi period, period uhodavanja i upoznavanja sa poslom, dok se nismo uigrali, je bio stvarno čupav. Prvih 2-3 meseca smo provodili i po čitave noći u redakciji pred kraj meseca, kako bi završili sve na vreme i izbacili novi broj. Teške noći, ali i uzbudljive noći, noći kada znaš da, dok napolju već sviće jutro, a ti objavljuješ časopis, znaš da je posao obavljen i da možeš sa ponosom da kažeš da si iza sebe ostavio još jedan broj časopisa. Osećaj kada vidite novi broj u svoj svojoj lepoti i kvalitetu, a pored vaše ime stoji uz titulu glavnog urednika, to je nešto što je delovalo kao dosanjani san, kulminacija života. Jer to je osećaj koji evo, i posle tri godine kao glavni urednik, nikada mi nije nestao, osećaj ponosa i ispunjenosti koji se iznova i iznova ponavljao svaki put kada bismo završili novi broj, svaki put kada bih, pun sebe, naslovnicu časopisa i link ka broju podelio na mom fejsbuku, na forumima na koje posećujem, grupama na kojima sam aktivan, i svim drugim mestima koja bi mi pala na pamet.

Za ove tri godine rada, sam zaista uložio sebe maksimalno u časopis i sajt, želeći da sve to podignem na jedan veoma visoki nivo, nivo koji do sada nismo imali prilike da vidimo u Srbiji, i nadam se da sam u tome uspeo, ali to je na čitaocima da sude, ne na meni. Preuzeo sam posao nabavljanja igara, što je rezultiralo da se broj recenzija po broju popne neretko na preko 30, zahvaljujući velikom broju naslova koje nabavimo i raspodelimo dragim kolegama autorima da pišu. Otvorili smo brojne nove redovne i neredovne rubrike, kako stare, tako i nove, kao što su „U pokretu“, „Besplatni Kutak“, „Top 10“, „Filmovi i serije“, „Otkazano“, „Reinstalacija“, „Modding scena“ i brojne druge, a tu je uvek bio i veliki broj editorijala i intervjua koje smo uradili tokom ovih godina. Uradili smo ono što su mnogi tražili, a to je povećanje broja hardvera o kome pišemo, pa smo sa 2-3 po broju, sada došli do brojke od po 8 do 10 komada hardvera o kojima možete čitati na stranicama našeg časopisa.

Play!Zine portal je pretvoren u najažurniji i najbogatiji portal o video-igrama na ovim prostorima, sa vestima koje su autentične, sveže, bogate detaljima i informacijama, i koje su jednostavno pokrivale sve od indie naslova, preko generalnih zanimljivosti, do velikih AAA vesti. Kao urednik časopisa i nekoliko portala u ovom periodu, ljude koji su pisali vesti i članke na portalima sam maksimalno poštovao i želeo sam da, kada jednog dana odu dalje, mogu da kažu da su iz rada za Play, RUR i B92 Esports nešto naučili i postali bogatiji za neko znanje i iskustvo. Neki osnovni postulati koje sam svakog ko je pisao vesti učio, bili su da vesti uvek pišu autentično i svojim rečima, da ih uvek traže na samim izvorima i da o istim budu dobro informisani, te da barataju znanjem i poznavanjem materije o onome o čemu pišu. Da ne traže vesti nužno samo na samim gejming portalima, već da budu brži i od stranih gejming portala, da oni budu ti koji nalaze i kreiraju vesti, a ne da vest vide kod drugih.

Da kada posetilac pročita našu vest, da može da kaže da je zadovoljio svoju žeđ za informacijama i da ne oseti potrebu da više informacija o onome što je pročitao traži negde drugde. Mislim da je Janko (Milan Janković), moji dragi kolega, ovo veoma dobro savladao i ne sumnjam da će nastaviti da piše odlične vesti.

Istraživački mentalitet i želja da se vest nađe i uhvati i pre nego što postane vest, to je ono što čemu svaki novinar mora da teži, i mogu da kažem da je Play!Zine u velikoj meri to i postigao, što mislim da je publika i prepoznala, iako je uvek teško baviti se ovim na domaćoj sceni, jer sa jedne strane, uvek postoji potreba kritike radi „hejta“ nečeg domaćeg kod nas, kod onih koji prate video igre i što je često umelo jako teško da mi pada, znajući koliki trud ulažemo kolege i ja da to bude kako treba, a sa druge strane, tu je uvek bilo nerazumevanje i potreba za neosnovanim osuđivanjem onih koji se u video igre ne razumeju.

Na kraju, odlazim iz časopisa veoma zadovoljan i srećan onim što smo postigli. Period u njemu će biti nešto na šta ću bez ikakvog razmišljanja da zauvek budem ponosan i srećan što sam bio deo toga, srećan što ću jednoga dana deci i unucima moći da se hvalim da sam bio urednik gejming časopsa, nešto što na kraju mogu i da ostavim iza sebe, i kada me više ne bude bilo, ovih 32 broja časopisa Play!Zine i moje ime urednika na njima.

Zahvaljujem se svima koji su mi omogućili da dobijem ovu priliku, koja me je učinila srećnim, ali i otvorila brojna vrata i prilike, te omogućila da putujem kao nikada do sada, da upoznam brojne drage ljude koji su mi postali kolege, saradnici i pre svega – prijatelji. Hvala Lakiju koji me je pozvao te 2012. da krenem da pišem recenzije za časopis. Hvala Filipu i Bojanu pod čijim sam uredništvom pisao pre nego što sam i sam postao urednik. Hvala svim izdavačima i developerima koji su mi za ove tri godine odgovarali na mejlove i ustupali igre da opišemo (Svaki od preko 800 opisa za ove tri godine mog vođenja časopisa je rađen opisom originalnih igara!). Jedno veliko hvala svim ljudima koji su pisali i pišu za časopis, bez vas ovaj časopis ne bi ni postojao i uvek imajte to u vidu. Posebno hvala Milanu Živkoviću, čoveku koji nije rekao „ne“ ponuđenoj igri za opis i koji je naš ubedljivo najbolji autor, u čijim sam tekstovima uvek uživao.

Najviše hvala Duletu dizajneru, što me je trpeo kada bi tekstovi kasnili i onda morali da završavamo dobar deo svega u poslednja tri dana meseca. Znam koliko sam te stresirao i stavljao u nerealne situacije. Dule, izvini!

Nadam se da će časopis da nastavi da raste i napreduje u narednom periodu i ne sumnjam da će Lalke (Borislav Lalović) izvesti to kako treba, naš kolega autor, koji je preuzeo kormilo glavnog urednika.

I da ne zaboravim, na kraju, ali najviše važni, hvala svima vama koji ste stigli dovde i pročitali i ovaj deo, hvala vam što nas čitate i što ste nas čitali svih ovih godina, ovaj časopis je vaš časopis, postoji preko 13 godina da biste vi, dragi čitaoci, uživali u njemu. I nadam se da ste uživali u periodu dok sam ja bio urednik, i da ćete nastaviti da uživate u godinama pred nama.

Uživajte u 132. broju časopisa Play!Zine i vidimo se u nekim novim avanturama!

The post Oproštaj urednika: Kad se voli što se rastaje appeared first on PLAY!.

Original Article