Summary
Među mnogobrojnim pitanjima koja se tiču veštačke inteligencije (AI) nalazi se i njeno korišćenje u pisanju eseja za prijem na fakultete. Kada se unese lične informacije, programi poput CHAT GPT-a mogu kreirati esej. Osoblje za prijem na fakultet ne može […]
Među mnogobrojnim pitanjima koja se tiču veštačke inteligencije (AI) nalazi se i njeno korišćenje u pisanju eseja za prijem na fakultete. Kada se unese lične informacije, programi poput CHAT GPT-a mogu kreirati esej. Osoblje za prijem na fakultet ne može odrediti da li je aplikant napisao esej ili je dao podsticaje da to umesto njega obavi veštačka inteligencija. Kakvo dilema!
Imam jednostavno rešenje: uklonite esej iz procesa prijema. Nikada nije bio posebno koristan alat. Kako nedavno pokazuje objavljivanje neuglednog aplikacionog eseja Džona F. Kenedija, kandidati sa naslednim pravom samo trebaju ime njihove porodice. Velika većina kandidata bez nasleđene povlastice se generalno rangira prema njihovoj sposobnosti koja se meri na osnovu srednjoškolskih transkripata, možda u kombinaciji sa standardizovanim testovima, posebno ispitima iz određene oblasti, kao što je to slučaj u Njujorku. Ocenjivanje kandidata ne može se postići evaluacijom ličnog eseja. Takav pokušaj bio bi sumnjive tačnosti i ignorisao bi druge važne faktore.
Jedna manje očigledna, ali važna svrha eseja je da pomogne u proceni mogućeg izbora smera koji kandidat želi da upiše. Mnogi fakulteti ulažu resurse u razvoj određenih programa, neki više od ostalih. Potrebno je popuniti ova mesta pronalaženjem kandidata koji su verovatno voljni da ih upišu. Upoređivanje kandidata sa programima određenog programa postaje deo procesa prijema. Ovaj cilj je bar delimično razlog zahtevanja ličnog eseja, koji može pružiti uvid u to koji smer bi kandidat mogao izabrati. U tom slučaju, mogla bi se koristiti jednostavnija, direktnija metoda.
Zašto ne zatražiti od kandidata da navedu željeni smer? Mnogi bi trebali imati pravo da kažu da još uvek nemaju jasnu ideju, što je odgovor u saglasnosti sa svrhom fakultetskog obrazovanja uopšte. Za one koji čini se znaju čime žele da se bave u budućnosti, njihov odgovor može pružiti bolji vodič za usklađivanje njih sa dostupnim mestima u planovima studija. Odgovor na takvo pitanje je, naravno, izuzetno spekulativan. Kada sam počeo koledž u periodu posle Sputnjika, mislio sam da ću postati inženjer. Srećom po mene, godinu dana u preparatičnom programu za inženjerske studije uverilo me je da plivam nizvodno. Možda sam čak i oduzeo mesto nekom boljem kandidatu za taj program.
Traženje ličnog eseja je sumnjivo kao način upoređivanja studenata sa dostupnim mestima, svrha koja bi se bolje postigla postavljanjem pitanja o željenom smeru. Odgovor na to pitanje barem pruža grubi vodič za pronalaženje studenata koji bi mogli popuniti slobodna mesta, iako kao što moje lično iskustvo pokazuje, iskustvo koledža zaista menja životne ciljeve.
Kao penzionisani profesor engleskog jezika i profesionalni pisac, traženo mi je da proverim eseje aplikacija svojih unučića. Bio sam srećan što sam to učinio. Da nisam bio dostupan, nesumnjivo bi se mogla dobiti pomoć od nekoga drugog. Obavljajući ovaj posao dede, gledao sam samo pisanje samog eseja. Nisam procenjivao ili tragao za životnim ciljevima mojih unučića. Nudio sam samo sugestije za usavršavanje pisanja, što sam prilično siguran da bi osoblje za prijem na fakultet bilo nepromišljeno. Bilo kakve slabosti u pisanju bilo bi najbolje rešavati tokom kursa pismenosti u prvom semestru kod profesionalnog pisca.
Jednom na koledžu, studenti će svakako pronaći primene za veštačku inteligenciju, kako legitimne, tako i nelegitimne. Ona obećava da će biti još jedan koristan alat, ali kao i svaki alat, može, i biće zloupotrebljena. Pružanje mogućnosti za zloupotrebu u generisanju eseja za prijem, a zatim pokušaj da se taj problem reši, je glupo. Jednostavno, uklonite esej za prijem i pronađite bolje načine za povezivanje interesa studenata sa dostupnim mestima.
