12 Minutes review

0
636

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Twelve Minutes je jedan veoma ambiciozan projekat koji se dosta razlikuje od tipične video igre. Identitet ovog dela je vrlo neobičan pristup klasičnoj formi, što je možda i problem sa kojim se 12 minuta najviše i bori prilikom realizacije.

Nalazite se u ulozi muškarca kome glas daje sjajni Džejms Mekavoj. Prilikom dolaska u vaš apartman čeka vas vaša supruga (Dejzi Ridli) radi proslavljanja određenog srećnog događaja. Međutim sve to ubrzo pada u vodu kada se nakon svega par minuta na vratima pojavljuje policajac (kome pozajmljuje glas Viljem Defo), optužujući vašu suprugu za ubistvo sopstvenog oca. U momentu kada vas policajac nahvata i popijete neminovnu kaznu i udarac, vraćate se na početnu tačku vašeg ulaska u stan. Da – nalazite se u vremenskoj petlji od, pogađate, dvanaest minuta. Međutim, celokupni pristup ovoj mehanici je istovremeno i najintuitivnija stvar koja doprinosi apsolutno suludom kraju priče, i najveća kletva koja je u određenim momentima vuče nadole.

Pretežno, iako su sami preokreti i narativ generalno odlični, njegova ekspozicija i vaš repetitivni prolaz kroz sve moguće linije dijaloga i već odrađene segmente dok se nadate drugačijem ishodu od prethodnog mogu biti zamarajući. Kod samog pisanja, iako je glasovna gluma na najvišem mogućem nivou, pogotovu od strane gospodina Defoa, dijalog ima ozbiljne nekonzistentne momente koje kvari loša realizacija. Primarno prilikom određenih pitanja, osoba vam može odgovoriti istu stvar koju vam je prethodno odgovorila, samo u potpuno drugom raspoloženju. Svesnost o vašim dijalog opcijama nije prisutna koliko bi trebala u igri koja se deklariše kao maltene interaktivni puzzle film, već je tu (u većini slučajeva) da vam pruži dodatne informacije i otkrovenja, dok se različiti ishodi više vode vašim akcijama.

Tu dolazimo i do samog gejmpleja kojeg definišu tipični point ’n’ click elementi jedne avanture. Imaćete opciju da klikom interagujete sa većinom stvari u vašem malom trosobnom stančiću, koristite određene objekte iz vašeg inventara zajedno sa drugima i slično. Ovde je krucijalno plasiranje objekata u prostoru, vaše brze reakcije, pogotovu u intenzivnim trenucima. Efikasnost je takođe veoma bitna, s obzirom da svaki klik i svaki propust predstavlja gubitak delića tih dragocenih dvanaest minuta koje imate na raspolaganju. Igra vam već od samog početka daje potpuno odrešene ruke, bez ikakvog konkretnog cilja iskazanog. Međutim, ta sloboda jeste u ovom slučaju plus, ali može praviti vrlo iritantne probleme koji vode do nekih zagonetki čija su rešenja potpuno kontraintuitivna i ultimativno uzrokuju ponovni prelaz ispočetka.

Tu se i javlja najveći problem, tabanje kroz solidne količine dijaloga (koji se mogu preskočiti srećom, makar rečenica po rečenica) koje ste već prošli, a da ne govorim o svim interakcijama sa okolinom koje morate ponoviti kako biste poslednju samo promenili. Animacije za sve interakcije se ne mogu preskočiti, dok će vas često i te iste animacije prevariti u momentima gde morate brzo da reagujete, jer je vaš karakter neminovno zaglavljen za to mesto dok se relativno spora animacija ne završi. I to je zapravo srž problema koji Twelve Minutes krasi, repetitivnost i ono što ona oduzima od ekspozicije inače veoma dobrog i zanimljivog narativa.

Grafička podloga nije na nekom apsurdnom nivou koji će vas oboriti sa nogu, pogotovu kada govorimo o karakter modelima, ali to se i uklapa u opštu estetiku igre koja šljašti minimalizmom uz svežinu i sitnu inspiraciju raznih kinematografskih ostvarenja. Muzička podloga je odlična, stvara veoma suptilnu i napetu atmosferu uz tako malo tonova i harmonija, dok pomenuta glasovna gluma zaslužuje isključivo samo pohvale.

Twelve Minutes je skoro u potpunosti izuzet od bagova, osim par manjih vizuelnih gličeva gde glavni lik ume da prođe kroz određene površine. Performans je takođe još jedna stavka o kojoj se ne morate brinuti, s obzirom da je zahtevnost igre više nego pristojna i za starije konfiguracije.

Teško je definisati ovu igru kao nešto što se može bilo kome preporučiti, jer ovde je osećaj zadovoljstva veoma subjektivan i zavisiće od osobe do osobe, prevashodno zbog ličnog doživljaja zagonetki (koje će neko preleteti, a neko ne), kao i investiranja u sam narativ. Moj lični utisak o Twelve Minutes se može veoma lako razlikovati od vašeg, međutim smatram da je priča sama po sebi ono što daje neizmernu vrednost ovoj igri, zajedno sa apsolutno fantastičnim kastingom. Ostaje samo da se nadamo da će ova praksa postati češća u industriji, dok se kreativnost Luis Antonia nakon igre Witness i sada Twelve Minutes, željno iščekuje uprkos svim manama, s obzirom da je i u ovom slučaju nivo inovativnosti i kvalitetnog pisanja definitivno veliki doprinos video igrama kao umetničkoj formi.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio Annapurna Interactive

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post 12 Minutes review appeared first on PLAY!.

Original Article